У среду, 17. јуна 2026, у Хотелу Палас у Београду, одржана је Изборна и Свечана скупштина Удружења Ужичана у Београду и промоција књиге Наш век.
Поштоване даме и господо,
Драги Земљаци,
Цењени Београђани,
Данас, многи од нас су давно напустили Завичај, и подсећање на прошлост нам је потребнија него икада. Сродили смо се били са нашим родним крајем, ретко се из њега одлазило – сећам се туге када смо одлазили и колико нам је Завичај био у мислима и сновима. Сад су нам мисли и снови заједнички, тако да нам је књига „Наш век” подсећање на наше заједничке снове о родном крају, као што је било и са нашим прецима.
Свако од нас сада размишља о Завичају на свој начин, јер и кад човек добровољно оде у свет, понесе храброст и запамти завичај, па га богато шири, повећава и долази на свој извор, мокар у мислима и упоређује све оно што је у новом месту живљења са Завичајем.
Верујте да смо сви ми узимали више од Завичаја него што смо завичају давали. Јер, Завичај помаже да се боље схвати вечни живот, у коме смо ми само трен. Завичај је човеков микрокосмос, почетак и крај, па и рај. Цео свет може да стане у зрно завичаја. Завичај даје снагу и тугу као што мајка даје љубав и морал.
Завичај је оно што се сећамо, завичај су људи, земља, шуме, поља, брда. Завичај је садашње и будуће памћење. У ствари, човек не носи завичај, него завичај носи њега. Завичај то смо сви ми. Завичај је...
Сваком од нас кад завириш дубоко у око видиш слику завичаја која је остала у њему по одласку; јер је свако од нас код одласка последњим погледом обухватио све што је волео и што ће памтити читавог живота, чему ће бити усмерени и снови и машта и чежња до краја века.
У сваком оку назире се родни крај и тада из тог ока због завичаја капне суза не треба се стидети, већ бити поносан због ње. Колико смо непроспаваних ноћи провели због њега. Због завичаја. Дању смо мислили о њему, а ноћу сањали.
На час прекините слушати моје читање, зажмурите, и слике из завичаја почињу да се смењују у глави као на филмској траци, Ђетиња која тече, Ужице, Златибор, Јелова Гора, Тара, Златар. Бескраји у нашим сликама, ливаде прекривене маслачком и белом радом, модре шљиве у јесен, малине, небо изнад села, јесен са првим колоритом боја у шумама и пољима.
Често осетим у устима укус крушке будимке, трешње, јабуке петроваче, мирис дивљих јагода. Смењују се слике као на филмској траци. Као да сан постаје јавност, из кога нико не би да желео да се пробуди.
Кад год можемо помогнимо роду своме. Наш век је прошао. Градимо нове темеље својим породицама, а Завичај чувамо у себи и преносимо га што више можемо нашој деци, унуцима, праунуцима и тако с покољења на покољење. Из нашег века у нови век.
Хвала на пажњи.
Срећно у новом веку!
Доц. др Милош Туцовић, председник Удружења Ужичана у Београда
Поштоване даме и господо,
Цењени Београђани,
Драги земљаци,
Вечни и вековни чланови Удружења Ужичана у Београду
Ништа није непоузданије од сећања, мада нам је сећање једино што имамо од тога шта је прошло и чега више нема. Да би та сећања била вечна и истинита, и да се не би претворила у заборав или романтичне приче о првом удружењу грађана у Београду – о Удружењу Ужичана у Београду и његовом стогодишњем раду постарао се елитни новинар Зоран Јеремић написавши монографију НАШ ВЕК. Написао је дело да младе генерације заветује на чување свести о свом пореклу, Завичају и Београду, да допуњавају „памтилник” који тако добија крила и небо Завичајно и Београдско којим ће се винути нови соколићи у НОВИ ВЕК јер иду старим путем на нов начин. Некада се тај пут само памтио, заборављао и домишљао. Она својом светлошћу скида патину заборава многих генерација Ужичана.
Аутор Зоран Јеремић је на овај начин оставио запис о члановима Удружења и тако нам дао прилику да расуђујемо и препознајемо људске вредности, упознајемо њихов рад и љубав према Завичају и Београду. Дело је јубиларно, стогодишње сагледавање рада Ужичана и огледало свих његових битних дешавања Ужичана који су долазили у Београд на привремени рад, многи за стално остали, али су срце оставили у Завичају, очију и мислима упртим у њега. Чежња за родним крајем, родитељима, пријатељима их је стално мучила и зато су се окупили у Удружење, да сазнају вести из краја и да те чежње и осечања на тренутак забораве. Осећали су и у срцу носили лепоту Завичаја, па га у Удружењу богатили, ширили и повећавали. Завичај им је био највећи извор снаге а Удружење највећи доказ моћи за акцију.
Аутор монографије је применио и више научних метода; анализом садржаја докумената Удружења: књига, часописа, годишњих извештаја, фотографија написао такво дело у речи и слици достојно људи који су поносни на свој Завичај и свој град Београд. Указао је да су без обзира на време, многе генерације Завичаја личиле једна на другу, имале исти циљ да уз помоћ Удружења остану у Београду. Међутим, свака генерација била је непоновљива у љубави на свој Завичај и поносила се њиме. Били су анђели чувари Удружења и Завичаја. Неговали су скромност, честитост, чистоту образа и достојанства претходних генерација. У руководство Удружења бирали младе и старије људе из свих степена образовања, војних лица, факултетски образованих људи, доктора наука, академика, политичара, књижевника, сликара, глумаца и државника у Србији и Југославији.
Аутор је на страницама монографије посветио много лепих речи дивним руководећим личностима Удружења. Ти мудри људи тражили су да стварају златне књиге, књиге сјаја Завичаја, како би омогућили новим генерацијама члановима Удружења лепши и мирнији рад, а та књига је ова монографија, која је подељена, поред уводне речи председника Удружења, на девет поглавља: 1. Ужичани на тргу Славија; 2. Поруке за народ; 3. Печат и штамбиљ; 4. Афирмација и традиција; 5. Питање и части; 6. Књига помирења; 7. Енергија, емоција, ентузијазам и емпатија; 8. Смена генерација и 9. У знаку јубилеја.
Кроз ова поглавља аутор је истицао успехе у организацији: прослава удружења, славе, другарских вечери, трибина, академија, промоција књига чланова Удружења, књижевних вечери сликарских изложби и слично. Посебно значајна активност је организација, израда и објављивање „Биографског лексикона Златиборског округа” и часописа Удружења „Летопис” итд. Из странице до друге, ређају се активности Удружења, што се може прочитати у овој монографији. Аутор је истраживачким радом бележио оно што је видео, што је нашао у документима или на основу писаних садржаја у средствима информисања. Радио је то по сопственој мери и резултатима истраживања. Мора се рећи крајње поштено. Да ли је и колико негде претерао или мислио да су неки догађаји небитни, то не умањује његов успех. Размислите само колико година имате у животу и колико би страница своје биографије и мемоара могли написати. При читању можете бити опуштени и тражити оно што је за сваког понаособ занимљиво. Није неопходно, дакле, читати од кореице до корице нити се поштовати редослед излагања. Али је сигурно, ово штиво никога неће оставити равнодушним, нити ће читалац губити време. Обиље података, чињеница и догађаја из општег друштвеног, историјског и нучно-стручног значаја садржи ова монографија. Удружење које је постојало 100 година свакако ћете боље упознати.
Аутор има богато искуство у изради сличних монографија и веома успешно је презентовао резултате рада Удружења, на посебан систематичан начин и одао признање и захвалност свим генерацијама и тако очувао наслеђе прошлости. У монографији је на пиједастал поставио имена истакнутих чланова који су радили или сада раде у разним активностима Удружења. Оживео је умрло, пронашао изгубљено, записао заборављено, позлатио избледело и све то сачувао као заједничку пропусницу Удружења за будућност. Чинећи то за 100 година рада, упутио нас је да то чинимо за следећих 100 и тако 100 по 100 година до прековечја у бескрај.
Монографија је уједно и научна и историјска база података свим члановима Удружења у Београду, из добра – најбоља, из лепоте – најлепша, да се читајући њу сетимо свих наших људи из Завичаја. Она отвара методолошки пут да се истраже и други људи из Завичаја који нису били чланови Удружења, а својим функцијама су итекако помогли раду Удружења.
Аутор је на специфичан начин успео да монографија буде јасна и довољно информативна, оригинална, а многе информације су нове, методе које је користио одговарају сврси истраживања су поуздабе, тврдње су уверљиве, статистичка обрада резултата одговарајућа, нема сувишних понављања, ауторове мисли и тврдње су логичне.
Монографија се може оценити са највишом оценом, изворни научни и историјски, општег значаја, писан јасним стилом (језиком), са уредном стручном и научном терминологијом. Организација текста је прикладна. Према томе, аутор је успешно извршио добијени задатак и дао нам монографију од изузетне вредности за Удружење.
Монографија није само научно дело једног Удружења већ историја доласка младих из Ужичког краја (Златиборског округа), који су донели ерски дух и тако оплеменили Београд, тако да су постали значајне личности Београда и српске историје и културе. Аутор је посебно истакао многе познате људе узвишеног ума и интелектуалне снаге тако да су постали понос Београда и Завичаја.
Захваљујући аутору Зорану Јеремићу ова монографија је уједно и поклон младима да не забораве своје претке, своје корене, да наставе стару славу на нови начин, да стигну даље од претходних генерација, а оне су стигле далеко. Порука је и аутора да су се досадашње генерације много трудиле и уздале у младе и да ће их стићи и престићи из нашег века у нови век.
Имајући све у виду, желим да честитам руководству Удружења Ужичана у Београду и аутору Зорану Јеремићу на пожртвовању и објективном научном приступу испољеном током рада на монографији која ће остати као модел будућим генерацијама да наставе са радом у Удружењу и на основу искуства руководства и аутора створе нове монографије, са одговором на питање где је земаљски рај. А одговор је тамо где је завичај, где су наше успомене. Тамо где су нам били школски дани, тамо где су нам предци покопани, тамо где смо у шевару оставили кућу стару, тамо нам се душа вије, тамо нам је родно место, рај је тамо сви морамо знати.
Хвала на пажњи.
Срећно у новом веку!
др Радован Томановић
