Наша прича
Утемељење и трајање: од ерских неимара до кафанског круга
Удружење Ужичана у Београду званично је започело свој историјски пут 17. јула 1923. године, када је у сали Радничког дома на Славији одржана Оснивачка скупштина којој је присуствовало 317 земљака. Овај скуп био је истинска демонстрација интелектуалне и економске снаге ужичке заједнице у престоници, коју су чинили људи свих професија: од 79 трговаца и 26 инжењера, до адвоката, професора, уметника и занатлија попут опанчара и терзија. Првобитни назив организације, „Удружење Ужичана за унапређење ужичке области”, јасно је ставио до знања да мисија није само дружење, већ активан рад на просветном, економском и културном подизању завичаја. Под племенитим слоганом „Помозимо свој своме”, који се налазио и на печату, Удружење је дефинисано као хумана и надстраначка организација. Међу оснивачима су била најистакнутија имена тадашње Србије: академик Миладин Пећинар, чувени стручњак за хидротехнику; Драгиша Лапчевић, новинар и народни трибун; епископ Јосиф Цвијовић; и инжењер Кирило Савић.
У првим годинама рада, Удружење је деловало као својеврсни центар за развој завичаја. Већ 1924. године објављује капиталну брошуру „Поуке за народ”, у којој еминентни лекари и агрономи саветују земљаке о хигијени, модерном воћарству и сточарству, истичући важност брендирања ужичких производа попут пршуте, сира и кајмака. Удружење је енергично лобирало код државних органа за изградњу пруга и путева, а захваљујући раду професора Кирила Савића, већ 1927. године завршен је кључни пут Ужице – Краљева вода. Друштвени живот предратног Београда био је обогаћен Ужичким забавама у хотелима попут „Славије”, „Бристола” и „Империјала”.
Те забаве нису биле само плесни догађаји, већ културне манифестације где су се уз Краљево коло и ужичког тројанца рецитовали спевови и приређивале изложбе првог академског сликара из овог краја, Михаила Миловановића, који је Удружењу поклонио бројна своја дела за издавање разгледница. До почетка Другог светског рата, под вођством председника попут Милана Јечменице и Ранисава Аврамовића, фонд за изградњу „Дома Ужичана” у Београду нарастао је на тада великих 215.000 динара, али је ратни вихор зауставио ове планове.
Период након 1945. године донео је нове идеолошке изазове, где су грађанска удружења завичајног типа често сматрана непожељним остатком „буржоаског наслеђа”. Ипак, ужичка веза је опстала кроз специфичан облик неформалног окупљања у београдским кафанама „Руски цар”, „Мажестик”, „Вардар” и „Балкан”. У овом „кафанском кругу”, који је окупљао око 25.000 Ужичана у престоници, завичајни дух су чували људи попут проте Милана Смиљанића, музиколога Ђорђа Караклајића и тадашњег високог функционера Слободана Пенезића Крцуна, који је уз „прећутну сагласност” подржавао ове везе. Током седамдесетих година, ова неформална заједница издавала је и свој самиздат лист „ТУ” (Лист Ужичана на привременом раду у Београду), користећи ерски хумор и сатиру да заобиђу државну цензуру и повежу завичајце. Иако је званични покушај обнове рада 1962. године пропао јер су „ужички портрети проглашени неподобним”, ерска тврдоглавост и оданост коренима омогућили су да се дочека прави тренутак за повратак на јавну сцену.
Ерски дух и нови почетак: веза Ђетиње и Саве кроз Летопис
Духовно језгро Удружења и његов неформални завет одувек је била поема „Златиборски венац” Андрије Лојанице – Ере, написана 1937. године. Овај епски спев у десетерцу, који опева преко стотину јунака, војсковођа, свештеника и уметника из ужичког краја – од Бана Алтомана до Милутина Ускоковића – представља истинску „живу историју” завичаја. Рукопис поеме је 1941. године из штампарије под бомбама спасио професор Радоје Ускоковић, а аутор ју је касније предао члановима како би била објављена приликом обнове рада Удружења, што је и учињено у Споменици 1998. године. Културни идентитет организације нераскидиво је везан за великане књижевности и академике попут Љубомира Симовића, Љубивоја Ршумовића, Милована Витезовића и Радомира Андрића, који су својим стваралаштвом и ангажманом чинили да Удружење буде културни светионик Ужичана у Београду.
Формална обнова рада 1983. године, под називом „Завичајно удружење Ужичана”, означила је енергичан повратак институционалном деловању са публицистом Бошком Матићем на челу. Кључни инструмент ове нове ере постао је подлистак „Летопис”, покренут 11. марта 1988. године захваљујући сарадњи са листом „Вести”. „Летопис” је убрзо постао много више од обичних новина; он је био хроничар успеха ужичких доктора наука (којих је из овог краја тада било 177), уметника и привредника, поставши најмоћнији мост који повезује Ђетињу и Саву.
У овом периоду Удружење је иницирало велике акције попут „Дана Ужица у Београду”, који су кроз изложбе Радомира Верговића, књижевне вечери Светислава Басаре и наступе ужичког позоришта промовисали савремено стваралаштво завичаја. Такође, Удружење је одиграло кључну улогу у подизању споменика кнезу Милошу у Горњој Добрињи и обележавању 150 година Ужичке гимназије.
Током деведесетих година, Удружење је показало изузетну солидарност у тешким временима. Кроз акцију „Књига солидарности”, прикупљено је и школским библиотекама у Биосци и Мачкату поклоњено преко 5.000 књига. Својеврсни „споменик љубави према завичају” постала је прва Споменица „Ој, Ужице...” (1993), која је сабрала документацију о седам деценија рада и историјску грађу о ужичком духу. Чак ни НАТО бомбардовање 1999. године није прекинуло рад организације; Удружење је издавало ванредна ратна издања „Летописа”, прикупљало помоћ за војску и угрожене у завичају, а чланови су се састајали у галерији Божа Ковачевића под слоганом „Уметношћу против рата”. Овакав континуитет рада, без обзира на ратове и кризе, учврстио је позицију Удружења као матичне организације за цео Златиборски округ, из које су касније израсла посебна удружења Ариљаца, Пожежана, Косјерићаца и других.
Залог за будућност: наши подухвати и сто година заветне мисије
Најзначајнији издавачки и научни подвиг у читавом веку постојања Удружења јесте објављивање „Биографског лексикона Златиборског округа” 2006. године. На овом капиталном делу, под вођством мр Божидара Марјановића и Милије Кнежевића, радило је 148 аутора читаву деценију, прикупивши податке за 2.687 биографија личности које су задужиле овај крај од средњег века до данас. Ова „књига помирења” обухватила је равноправно ратнике, академике, свештенике и тежаке, без обзира на политичка опредељења, поставши трајна историјска база података. Рад на Лексикону чланови су сматрали својим „питањем части”, а средства за штампање обезбеђена су искључиво донацијама појединаца попут Нићифора Аничића и Сретена Бјеличића, чиме је Удружење доказало да може самостално да реализује пројекте од националног значаја.
Поред издаваштва, Удружење је трајно обележило завичајни простор значајним материјалним подухватима. Године 2008. иницирано је и финансирано подизање споменика Николи Тесли испред хидроцентрале „Под Градом”, прве по Теслиним принципима у Европи. Пројекат је подржан великим прилогом привредника Василија Мићића, трајно повезујући Ужице са знамењем светске науке.
Такође, подигнута је спомен-биста чешком педагогу Јосифу Јехлички испред Гимназије, постављена спомен-плоча др Лази Лазаревићу у Мокрој Гори, а донатор Момчило Момо Ракић поклонио је свом граду пешачки мост преко Ђетиње, познат као „Ракића ћуприја”. Ови чинови нису били само естетски додаци градовима, већ свесни напори Удружења да сачува културну баштину за генерације које долазе.
Улазећи у свој други век под, Удружење функционише као модерна организација са 17 специјализованих одбора – за науку, младе, дијаспору, пословни клуб и друге. Данас оно делује као својеврсна „амбасада Ужица у Београду”, која активно подржава развојне пројекте попут Универзитетског центра у Ужицу и заштите природних ресурса Златибора. Хуманитарна мисија се наставља кроз Фонд др Ђајића, из којег се редовно награђују најбољи ученици и студенти завичаја, чиме се гради нова елита округа. Свечано обележавање стогодишњице постојања 2023. године у Дому Војске Србије потврдило је да је Удружење успело у својој заветној мисији: да остане огледало и сенка свог завичаја, доказујући речи Милоша Црњанског да „има сеоба, али смрти нема” када се корен и завичај носе у срцу.